Као што сте можда приметили ако ову колумну редовно читате, кроз слике које сам делио и о којима сам говорио провлачи се минималистичка и монохроматска естетика.
Тачно је да ме привлачи поједностављивање елемената у мом оквиру, али то није једини начин на који гледам на свет. Тако сам овог месеца помислио да ћу прећи у другу крајност и поделити какофонију хроматског хаоса.
Ово је забележено у малом граду на обали Костарике. Једноставно сам лутао улицама отвореног ока, кад ме је погодило неодољиво лудило облика и боја у овој иначе једноставној приградској сцени. Розе, жуте
и плаве нијансе показале су величанствени интензитет који је искочио на мене, вичући да се фотографишем. Слично томе, низ облика открио је неке дивне контрадикције, од органских, природних облина лишћа до чврстих линија граничне ограде високе безбедности и његове оштре, агресивне бодљикаве жице.
Често уживам у размишљању о стварању слика с освртом на музику; Водио сам чак и радионице на којима смо покушавали да протумачимо музичко дело кроз језик фотографије. То је врло занимљив експеримент, и препоручио бих да га пробате. Направио сам ову слику у време када сам поново открио радости џеза. Слично наизглед каотичним звуковима импровизованог џеза, ипак сам успео да пронађем склад, ред и структуру у овој композицији. После почетног „шока“ збуњујуће, неодољиве боје, облика и текстуре, јавља се осећај равнотеже.
Излагање је било релативно једноставно. Радио сам из руку, па ми је највећи приоритет био да контролишем брзину затварача како бих избегао било какво кретање.
Руковање бојама било је мало трик. Заправо сам открио да сам могао да добијем већи интензитет лаганим прекомерним излагањем слике и гурањем према светлијем крају тонске скале у Цамера Рав-у. Спектакуларно добро штампа на Фотоспеед-овом папиру Смоотх Цоттон 300 Сигнатуре и задржава интензитет којем сам се надао. ББ
• Остали чланци из серије Уметност виђења